Napiši svoju Pesmu Dragiša Krsmanović

Svidjas mi se plavooka devojko. I nemam mnogo vremena. Hteo bih da dodirnem tvoja dva bela kolena, sakama da stisnem gola ramena, u nedrima da opipam dva ostra kamena. Dozvoli mi.Nemam mnogo vremena. Ne gledaj me bojazljivo vec slusaj me vrlo pazljivo: Sledeci kupe je posve prazan, i svaki minut nam je vazan. Ne skrivaj svoja osecanja. Ne guzvaj haljinu izmedju nogu,vidim: U pogledu tajis oluju strasti, predjimo odmah na slasna uzivanja. Oci Ti kazu sta hoce dusa pusti da mozak srce slusa,cujes li... Moje se srce kupa u krvi Vidim da si spremna na korak prvi.

Svidjas mi se plavooka devojko. I nemam mnogo vremena. Hteo bih da dodirnem tvoja dva bela kolena, sakama da stisnem gola ramena, u nedrima da opipam dva ostra kamena. Dozvoli mi.Nemam mnogo vremena. Ne gledaj me bojazljivo vec slusaj me vrlo pazljivo: Sledeci kupe je posve prazan, i svaki minut nam je vazan. Ne skrivaj svoja osecanja. Ne guzvaj haljinu izmedju nogu,vidim: U pogledu tajis oluju strasti, predjimo odmah na slasna uzivanja. Oci Ti kazu sta hoce dusa pusti da mozak srce slusa,cujes li... Moje se srce kupa u krvi Vidim da si spremna na korak prvi.

U prolazu

dobacih joj stih Prevera.

Sjaši.Odgovori.

U prolazu dodirnuh joj rame

i htedoh jos nesto dalje.

Jasi.

U prolazu pozvah je na piće. Brisi.

U prolazu dodaj mi kofer.

Ne kidiši.

U prolazu daj mi svoj broj telefona.Odbij.

U prolazu

htedoh jos nešto.

Dvojka.

Jos jedna gradska devica.

Jos jedna punokrvna ždrebica.

Jos jedna moja kriva procena.

Krasno

Kako da bojište napustim časno.

Kriva je željeznička stanica.

Jutrasnja masna gibanica.

Od groznice na usni ranica.

Dvojka.

Htedoh još nešto.

Opet Dvojka

Priđe mi starac i rece:

"LOS JE MOMAK a ne DEVOJKA".

  

S neba Sunce me gleda

a ja ga nevidim.

Mesec mi je blizu na dohvat ruke,

ali s njime

ja se više ne družim.

Ne čujem više ni udar groma.

Ne čujem ni huk

prolećnih voda.

Ne slušam više ni

noćni lavež pasa.

Cvrkuću ptice.

Miriše cveće.

Ne udišem raspuklo proleće.

Moja usta ovozemaljsko,

ništa više neće.

Štrajk srca je odista nemoguć kao i obustava rada kaluđera

Jedna od potvrda rečenoga je i Dragiša Krsmanović , koji od ranog jutra sunča svoj nevini čežnjivi i nenatrunjeni glas -kao neki svoj beli, veliki i večiti plač na jednoj beogradskoj terasi gotovo ptičijim pevom i vezo vrtložeći za svojim preuzbuđenjem dvosložnom obsesijom čije je ime čas "žena" a odmah potom duša.

Sve njegove pesme u ovoj zbirci su rezultat temperamenta ,te stalne temperature što se prenosi na poglede i oproštaje kao svete ostatke ljubavi, na tugu vremena, beskraj uveravanja o o vernosti....

 

Šaljem ti poljubac jednog mladića

koji te stvarno voli,

i koji je spreman pred oltarom

tebe da moli.

Ne čini više zla mojoj duši

čoveku koji te voli

nek pobedi ljubav, nek pobedi sloga

Veruj mi.... Ima Boga.

Dušmani kolo tuge nek povedu

ne daj, da nam se ljudi iza leđa smeju.

Pronađimo sve što nas vezuje....

krenimo u život slasti i strasti

ko dva drugara i dva sanjara

napišimo roman srećnoga kraja.

 

---

Očekujem.

Osluškujem noć.

Korak pred vratima.

Telefonski zvrk.

Sedam u fotelji zavaljen do ušiju.

Sanjam otvorenih očiju.

Doći će kolima.

Sirenom zatrubiti.

Štiklama će po asfaltu zakucati.

 Sanjam otvorenih očiju.

Pogledam u sat.

sređuje kosu.

Vraća se..... Na lice puder nanosi.

Sanjam otvorenih oćiju.

Sreo je prijatelj u gradu

i pozvao je

uz ćaskanje

na jednu limunadu.

Taxi.........

Odvali se štikla.

Odustaje

Puna je opušaka piksla

Zadnja cigareta u ustima sagoreva

Ponoć je Već mi se zeva

Još jedna noć prođe a nje nema.