Napiši svoju Pesmu Dragiša Krsmanović

U prolazu

dobacih joj stih Prevera.

Sjaši.Odgovori.

U prolazu dodirnuh joj rame

i htedoh jos nesto dalje.

Jasi.

U prolazu pozvah je na piće. Brisi.

U prolazu dodaj mi kofer.

Ne kidiši.

U prolazu daj mi svoj broj telefona.Odbij.

U prolazu

htedoh jos nešto.

Dvojka.

Jos jedna gradska devica.

Jos jedna punokrvna ždrebica.

Jos jedna moja kriva procena.

Krasno

Kako da bojište napustim časno.

Kriva je željeznička stanica.

Jutrasnja masna gibanica.

Od groznice na usni ranica.

Dvojka.

Htedoh još nešto.

Opet Dvojka

Priđe mi starac i rece:

"LOS JE MOMAK a ne DEVOJKA".

S neba Sunce me gleda

a ja ga nevidim.

Mesec mi je blizu na dohvat ruke,

ali s njime

ja se više ne družim.

Ne čujem više ni udar groma.

Ne čujem ni huk

prolećnih voda.

Ne slušam više ni

noćni lavež pasa.

Cvrkuću ptice.

Miriše cveće.

Ne udišem raspuklo proleće.

Moja usta ovozemaljsko,

ništa više neće.

Štrajk srca je odista nemoguć kao i obustava rada kaluđera

Jedna od potvrda rečenoga je i Dragiša Krsmanović , koji od ranog jutra sunča svoj nevini čežnjivi i nenatrunjeni glas -kao neki svoj beli, veliki i večiti plač na jednoj beogradskoj terasi gotovo ptičijim pevom i vezo vrtložeći za svojim preuzbuđenjem dvosložnom obsesijom čije je ime čas "žena" a odmah potom duša.

Sve njegove pesme u ovoj zbirci su rezultat temperamenta ,te stalne temperature što se prenosi na poglede i oproštaje kao svete ostatke ljubavi, na tugu vremena, beskraj uveravanja o o vernosti....

 

Šaljem ti poljubac jednog mladića

koji te stvarno voli,

i koji je spreman pred oltarom

tebe da moli.

Ne čini više zla mojoj duši

čoveku koji te voli

nek pobedi ljubav, nek pobedi sloga

Veruj mi.... Ima Boga.

Dušmani kolo tuge nek povedu

ne daj, da nam se ljudi iza leđa smeju.

Pronađimo sve što nas vezuje....

krenimo u život slasti i strasti

ko dva drugara i dva sanjara

napišimo roman srećnoga kraja.